- Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Li­je­pa je ri­ječ du­še­bri­žnik. Bri­ga o du­ši, bi­lo o svo­joj ili o du­ši dru­gih lju­di iza­zi­va po­što­va­nje i za­do­volj­stvo. Du­ša je uvi­jek bi­la, je­ste i bi­će naj­mek­ši i naj­či­sti­ji dio nas. Naj­bit­ni­ji, naj­svje­tli­ji i naj­bo­ga­ti­ji. Na­rav­no, ko je ima. Ne bih sa­da ula­zi­la u ''po­le­mi­ku'' s oni­ma ko­ji mi­sle da je ima­ju svi, jer bi nas taj raz­go­vor od­veo u dru­gom prav­cu, a ja ipak že­lim da osta­nem ,,ov­dje'' gdje je i na­slov da­na­šnjeg ''bi­če­va­nja''. Da­kle, kao što na­po­me­nuh, du­še­bri­žnik je svi­je­tla tač­ka mo­ra­la, ali za­to je la­žni du­še­bri­žnik ide­a­lan slu­čaj za iz­bje­ga­va­nje.
Na­rav­no da je sve što je la­žno neo­p­hod­no od­ba­ci­ti, ali ovog la­žo­va du­še, la­žo­va mo­ral­ne bri­ge i pro­fe­si­o­nal­no raz­ra­đe­ne pa­te­ti­ke, po­treb­no je oba­ve­zno i otre­si­to ,,ski­nu­ti'' s du­še. Zna­te ono: ''Ne­ću da te no­sim na du­ši''. E, pa eto ne­ću ni ja da no­sim na du­ši tu te­šku mu­ku i na­past zva­nu la­žni du­še­bri­žnik. Ovo ma­lo du­še (da se po­slu­žim na­slo­vom fil­ma) ni­je du­žno da tr­pi ova­ko ve­li­kog dik­ta­to­ra la­žnog do­bro­čin­stva i la­žne do­bro­na­mjer­no­sti. Taj tzv. ,,put­nik do­bro­na­mjer­nik'', ni­je ,,svra­tio'' da utje­ši, da ugri­je du­šu, ni­su ga pu­te­vi na­ni­je­li da sta­vi me­lem na ra­nu, da ogri­je osmi­je­hom i za­li­je­či ti­ši­nom. Ni­su ovom ,,hu­ma­nom'' i ,,bla­go­rod­nom'' is­cje­li­te­lju ri­je­či ni na­lik bla­go­sti i iskre­no­sti. Oči mu je­su ogle­da­lo du­še, ali one la­žne i za­ma­glje­ne. Ta ,,ju­na­či­na'', ko­ja svo­jim ''umi­lja­tim'' i pre­pre­de­nim gla­som i sta­som bri­ne bri­ge i ovo­ga i ono­ga svi­je­ta, ide­a­lan je stvor ko­me ri­ječ ,,zbo­gom'' mo­ra bi­ti sa za­do­volj­stvom upu­će­na. Go­le­me bri­ge za du­šu i ti­je­lo ovog la­žnog ca­ra ,,Šće­pa­na ma­log'', ,,sr­ce­pa­ra­ju­će'' su­ze u oku, to ,,sa­o­sje­ća­nje'' ko­je je na gra­ni­ci te­škog ,,ri­da­nja'' (ali ni­ka­ko da pre­vag­ne), či­ne ovog šar­la­ta­na pra­vim prav­ca­tim lji­gav­cem. Ka­ko će sa­mo ,,za­bi­ti'' nos po­sred ne­či­je du­še. Vr­lo če­sto će se ,,pret­pla­ti­ti'' na ja­de i mu­ke ne­či­jeg je­di­nog ži­vo­ta. Ku­po­va­će mu la­žne osmi­je­he, ,,uva­lji­va­ti''' la­žnu na­du, za­va­ra­va­ti ga smi­šlje­nim i slat­kor­je­či­vim uvje­re­nji­ma. Onu ''Na mu­ci se po­zna­ju ju­na­ci'' pre­pro­da­va­će kao svo­ju ro­bu, jer je to ide­a­lan na­čin da učvr­sti po­zi­ci­ju. Taj ,,ju­nak'' što ku­ka­vič­ku sna­gu cr­pi iz mu­ke svo­je žr­tve, opa­san je igrač ove pr­lja­ve igre. Kri­ju­ći bo­le­snu po­tre­bu da svo­ju ne­si­gur­nost i ne­moć na­to­pi sa iz­vo­ra ne­či­je du­še, vr­lo je spre­man i da je uči­ni pre­sa­hlom. La­žni du­še­bri­žnik, taj oho­li ugnje­tač mo­ra­la, taj uvla­kač i uli­zi­vač svih to­ko­va du­še, spre­man je na sve, ne bi li se u po­ta­ji na­sla­đi­vao mu­ka­ma dru­gih. Bio bi taj lji­ga­vac spre­man da nad mu­kom svo­je žr­tve ''bol­no je­ca''. A da se nje­go­voj mu­ci iza le­đa pod­mu­klo ce­ri.
Šta je, da­kle, je­di­ni cilj ovog go­ro­sta­sa la­ži? Pa, šta bi dru­go bi­lo ne­go na­hra­ni­ti svoj ku­ka­vič­luk i na­sla­đi­va­ti se tu­đom mu­kom. Ipak, ovaj ni­ko­go­vić je za­bo­ra­vio na jed­nu vr­lo va­žnu po­ru­ku i či­nje­ni­cu, ko­ja gla­si ''Ne či­ni dru­go­me, ono što ne bi že­lio da dru­gi či­ni te­bi''. Mo­žda ne­ka­da i sa­zna. Ali sam ubi­je­đe­na da će bi­ti ka­sno. I ja i moj bič. Jer, la­žni du­še­bri­žnik je kič.
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)